SaMi

Jer ja sam zena, za ljubav stvorena, a ne za udarce. 

Srbija. Sve oko mene funkcionise haoticno. Novine idu iz krajnosti u krajnost i za cudo kod nas to predstavlja glavni izvor kulture.Zuta stampa, starlete i muzika koja ispira svaku preostalu sivu celijicu u nasim glavama. 

Sta sad? 

Citajuci novine, shvatam, "kulturno" je skinuti se go, "kulturno" je krasti i bezati sa casova. "Kul" je radjati decu sa dvanaest godina, spavati sa starijim muskarcima i setati gola. Danas samo tako i mozete dobiti pozornost. Samo tako cete dospeti na naslovne stranice casopisa, u dnevnike, uopste nije bitno da li ste talentovani, da li zelite uraditi nesto za svoju okolinu. A sta je ustvari kultura? Kroz istoriju nasa drzava je prolazila kroz ratove uspravne glave, hrabro, nasi preci ginuli su da bi nama danas bilo bolje. Svi ti narodi koji su prolazili kroz nasu drzavu krojili su kulture. Te kulture neke od nas su odusevljavale, a neke cinile ravnodusnim. Kultura je obrazovanje. Kultura je citati sve te divne knjige od kojih mladi beze glavom bez obzira, kultura su muzeji i postovanje nase istorije koju smo svi izgleda zaboravili. 

Kultura nije znati deset jezika, a ne znati svoj, maternji jezik. Ne treba se stideti bontona, treba se stideti gluposti i nepostovanja starijih.

Kultura je odelo koje su nam po meri skrojili nasi roditelji. 

Hvala ti za sve sto cinis za mene. Za svaki osmeh, za svaki gest, hvala ti za svaku lepu rec, zato sto mi iz dana u dan pokazujes koliko me volis i koliko ti zapravo znacim. Bez tebe ne bih bila niko i nista. Ti me dizes u visine, uvek si tu da me podrzis, da mi ulepsas dan, da se radujes mojoj sreci, smejes mojim glupostima, pravis ih zajedno sa mnom, ponekad svesno, ponekad ne. Svejedno, uzivamo. Volim te i volecu te. Svaki dan cu ti ispuniti radoscu i srecom jer samo to i zasluzujes. I hvala ti sto si me naucio da volim i zivim, a takodje hvala ti i na tome sto mi svakog dana pokazujes koliko da vredim!

Ponekad nam u zivot udje osoba koja probudi sva nasa cula, to je osoba koja nam budi oluju u organizmu svaki put kad nas pogleda. To je osoba zbog koje vam klecaju kolena.

Ali vi i ta osoba ste kao crno i belo, levo i desno, svetlo i tamno, a opet vi ste savrsen spoj nespojivog. Bas sad, dok citate ovo mislite na tu osobu i znate da ponekad ta osoba i nije najbolja po vas. Ali cak i kada volite losu osobu potrebno je vreme da se to izleci, da opet cvrsto stojite na nogama pred tom osobom, da kroz vase delo ne prolaze zmarci, da leptirici utihnu.

I nemojte traziti drugu osobu, nekada se klin sa klinom ne izbija, ne treba muz biti ljubavni lekar svojo supruzi.

Ljubav se ne dogadja preko noci, ona se radja s' godinama. 

Pokusavam da pokidam konce koji moje misli vezu sa tobom, ali ruke su mi vezane lancima mojih zelja. I zasto si opet tu, u prolazu, u mojim mislima?

I gubim se.. Cesto se gubim u svojim snovima, jer samo u snovima ja imam te, jedino u njima osetim stisak tvoje ruke, ali onda me probude dve hladne ruke zivota. Samo me te dve ruke drze podalje od snova koji su duboko ususkani izmedju proslosti i sadasnjosti gde ih dele zelje i mogucnosti. 

Jedno vreme nismo bili aktivni, ali smo opet tu za vas, pisite nam svoje utiske, kako vam se dopada tekst? :) 

  Usamljenost me podseca na jednu od onih osoba od koje uporno pokusavate pobeci, nemilosrdno trcite hvatajuci se za svaku slamku, oslanjajuci se na prijatelje, ali ta osoba vam je uvek za petama. Vasi prijatelji i voljena osoba predstavljaju stit za borbu protiv usamljenosti, za borbu protiv te "osobe", ali kadtad vi ostanete sami u cetiri zida i napokon, usamljenost vas stize. Ona se polako uvlaci pod kozu i tada se polako predajemo tom osecaju, nesposobni za dalju borbu, nesposobni da se oduprete.

A kasno je, kasno je za secanja koja mi uporno lupaju na vrata i cuce pred mojim pragom. Nemojte me podsecati na ono sto se nije desilo, jer ono sto se nije desilo, nije ni trebalo da se desi. A opet, to sto se nije desilo to cesto sanjam, jer snovi radjaju zelje, a budjenje donosi zivot. I zato se u trenucima usamljenosti pamte samo dve ruke cvrsto stegnute oko vrata, pamti se samo zagrljaj.

I sve dok ste sami sebi prijatelj, samoca ce uzaludno kucati na vasa vrata. 

Svi velikani nas sa neba gledaju i nije potrebno da se vrate niti da ozive. Dzabe mali ljudi pokusavaju docarati likove velikih ljudi ili uprljati njihova dela, jer nebo ne mozemo dohvatiti, nebo ne mozemo protresti.

Sta je to ljubav? Da li se pise kao jedna rec ili je ipak potrebno dve tri najmanje?

LJUBAV.

Rec sa tako malo slova koju izgovaramo sa puno snova. Ponekad se cini tako nedostizna, a opet kad je "uhvatimo" postajemo sebicni da odmah, nakon jedne naizgled kratke "reci" stavimo tacku.

LJUBAV NEMA TACKU! ONA PROBIJA SVE GRANICE I DOSEZE VELIKE VISINE NASIH ZELJA.

Ako od nekog ili neceg odustanes, to znaci da ti nije vredelo, a ako nekog cekas citav zivot samo da bi zagrlio i gledao kako se smeje, to je nesto za sta se treba boriti! :)

 Najgori osecaj je kad je osoba koju volis tu kraj tebe, njegova blizina te gusi, a usne su na pragu da izuste dve reci, ali dovoljan je pogled na tu osobu da znas da je ona udaljena kilometrima daleko.

I nije vas razdvojila tisina, niti teske reci, razdvojili su vas neobicno hladni pogledi. I zelis da ga zadrzis, zelis da ga stegnes rukama svojim, ali znas da je kasno. Ljubav  je odavno pokupila svoje kofere, ljubav vise nije na istoj adresi.

 Godine ce prijatelju kraj mene proleteti kadtad i mozda se necu secati svakog dana provedenog kraj tebe, svakog proslavljenog rodjendana, necu se secati svaki put kad si me nasmejao do suza. Godine ce sve te trenutke poneti sa sobom, ali ostavice mi podsetnik da si samo ti uvek bio uz mene. Ostavice mi uspomene.

Hladan i ostar vetar mi miluje kosti, ali sada kao da mi ta hladnoca prija.Koliko dugo cemo videti svoja voljena bica?

Osvrni se, pogledaj iza sebe. Na pragu sam odrastanja. Zelim srecan zivot, zelim porodicu, zelim upoznati mnogo knjiga.Gladna sam umetnosti.

Ali danas je jedini dan za koji znam da postoji. Sutra postoji samo u masti, a juce u uspomenama. Zivot ne pita koliko uspomena smo uspeli ugrabiti, zivot je nemilosrdan. I tek sto sam Tebe upoznala,mogu te izgubiti, zivot mi te moze uzeti.

 Poklonicu ti zagrljaj.

Zagrljaj je jedina stvar koju ne mogu kupiti u ovom svetu ruznoce kada materijalizam dobija procvat.Zivot tece i kad zelimo da stane, kad zelimo upiti svaki detalj. Vreme mi izmice iz ruku poput peska zelim viknuti "Stani!",  ali ono ne zeli da stane. Ne zeli da me cuje.

I zato, nazovite danas nekog,recite " Volim te", zagrlite roditelje. Budite srecni.

"Ï ponekad ce nesto ostati nedoreceno..

Ponekad vam fali tako malo, tako malo da joj kazete one dve reci, a tako puno snage za to."

Da li vam se dogodilo ponekad da zelite da mu/joj kazete nesto, zelite, reci vam leze na srcu, guse vas u grlu i peku vam oci, ali ne niste dovoljno hrabri. Niste dovoljno hrabri da joj kazete sve. Sta je ljubav? Da li se ona pise sa dve reci? Ili je potrebno mnogo vise reci?

Negde sam procitala jako lepe reci :"Zivot je danas.Jedini za koji smo sigurni da postoji. Iskoristi ga. " Istina. Samo danas smo zivi, juce, juce postoji samo u uspomenama a sutra samo u masti. Nazovi je. Reci joj sve. Sad. Odmah. Ceka te.

 Kada se tebi dragi citaoce desilo da ostanes bez reci? Podeli to sa nama. 

SaMi.