Usamljenost.
Usamljenost me podseca na jednu od onih osoba od koje uporno pokusavate pobeci, nemilosrdno trcite hvatajuci se za svaku slamku, oslanjajuci se na prijatelje, ali ta osoba vam je uvek za petama. Vasi prijatelji i voljena osoba predstavljaju stit za borbu protiv usamljenosti, za borbu protiv te "osobe", ali kadtad vi ostanete sami u cetiri zida i napokon, usamljenost vas stize. Ona se polako uvlaci pod kozu i tada se polako predajemo tom osecaju, nesposobni za dalju borbu, nesposobni da se oduprete.
A kasno je, kasno je za secanja koja mi uporno lupaju na vrata i cuce pred mojim pragom. Nemojte me podsecati na ono sto se nije desilo, jer ono sto se nije desilo, nije ni trebalo da se desi. A opet, to sto se nije desilo to cesto sanjam, jer snovi radjaju zelje, a budjenje donosi zivot. I zato se u trenucima usamljenosti pamte samo dve ruke cvrsto stegnute oko vrata, pamti se samo zagrljaj.
I sve dok ste sami sebi prijatelj, samoca ce uzaludno kucati na vasa vrata.